Po­čet­kom ove go­di­ne na­vr­ši­lo se sto pet­na­est go­di­na ot­ka­ko je na sta­rom ni­škom gro­blju vječ­no po­či­nuo gla­so­vi­ti cr­no­gor­ski ju­nak, ba­sta­dur na pu­šci i ma­ču i ple­me­ni­ti um­nik na ri­je­či, vi­tez i u bo­ju i na zbo­ru, voj­vo­da, ser­dar i se­na­tor cr­no­gor­ski Jo­le Pi­le­tić.
Ro­đen je u pi­per­skom se­lu Đur­ko­vi­ći, u za­se­o­ku Za­va­la ne­da­le­ko od Pod­go­ri­ce, 1814. go­di­ne, a ot­ka­ko je pri­sta­sao i opa­sao se mo­mač­kom sna­gom, tač­ni­je od 1836. pa sve do 1878. go­di­ne, ni­je u Cr­noj Go­ri bi­lo iole zna­čaj­ni­jeg bo­ja u ko­jem ni­je si­je­va­la i nje­go­va pu­ška i sa­blja i ne­ma od­lič­ja ko­je se sti­ca­lo na boj­nom po­lju a da ni­je kra­si­lo i nje­go­ve pr­si. Voj­vod­stvo mu do­šlo u na­sled­stvo od oca Ili­je, ser­dar­stvo ste­kao sr­cem i oruž­jem na bo­ji­štu, a se­na­tor­ski grb i glas do­brog, pra­ved­nog i isti­no­lju­blji­vog su­di­je mu do­ni­je­la nje­go­va mu­drost i po­vje­re­nje ko­je je ste­kao u na­ro­du.
Go­to­vo po­la vi­je­ka je vjer­no slu­žio tro­ji­ci po­sled­njih cr­no­gor­skih go­spo­da­ra iz di­na­sti­je Pe­tro­vić – Nje­go­šu, knja­zu Da­ni­lu i knja­zu i kra­lju Ni­ko­li sa ko­jim je imao su­kob i 1879. go­di­ne na­pu­stio Cr­nu Go­ru i od­se­lio u Niš, ta­da­šnju srp­sku pre­sto­ni­cu. Tu je i umro 5. ja­nu­a­ra 1900. go­di­ne. Nje­go­va sna­ha Ma­ri­ja će ka­sni­je na sta­rom ni­škom gro­blju po­di­ći li­jep spo­me­nik svom slav­nom sve­kru, svom su­pru­gu, Jo­lo­vom si­nu Mi­ro­sla­vu, i se­bi. Od ta­da spo­me­nik je pre­pu­šten na mi­lost i ne­mi­lost zu­bu vre­me­na, ne­bri­zi vla­sto­dr­žač­kih gar­ni­tu­ra ko­je su se smje­nji­va­le u smut­nim ze­ma­ni­ma i ne­ha­tu po­to­ma­ka i sa­ple­me­ni­ka, a sa­da ča­mi pot­pu­no za­ra­stao u ko­rov ko­ji bu­ja prak­tič­no pred pra­gom ve­li­kog stam­be­nog na­se­lja po­dig­nu­tog uz sa­mo gro­blje.
– Po­što se od­u­sta­lo od svo­je­vre­me­no ak­tu­el­ne ide­je da nje­go­ve po­smrt­ne ostat­ke pre­ne­se­mo u rod­ne Pi­pe­re, gdje smo mu po­di­gli li­je­pu spo­men-bi­stu, ob­no­vi­li cr­kvu na Za­va­li i po­sta­vi­li spo­men-plo­ču na zi­di­na­ma nje­go­ve rod­ne ku­će, mi smo zi­mus, na 115. go­di­šnji­cu Jo­lo­ve smr­ti, bi­li u Ni­šu i sa do­ma­ći­ni­ma po­sje­ti­li nje­go­vu vječ­nu ku­ću – ka­že Mi­tar Vu­ko­vić, je­dan od naj­a­gil­ni­jih čla­no­va udru­že­nja Pi­pe­ra „Pi­po“ i od­bor­nik u Skup­šti­ni op­šti­ne Pod­go­ri­ca. – Spo­me­nik je, mo­ram pri­zna­ti, i ta­da bio u do­sta lo­šem sta­nju, za­pu­šten i za­ra­stao, na sra­mo­tu i nas Pi­pe­ra i Ni­šli­ja me­đu ko­ji­ma je pro­veo vi­še od dva­de­set go­di­na i od­lu­čio da tu vječ­no i po­či­ne. Do­bi­li smo, me­đu­tim, obe­ća­nja da će i taj, kao i još ne­ko­li­ka spo­me­ni­ka na ovom gro­blju (na ko­jem, ina­če, po­o­dav­no ni­ko ni­je sa­hra­njen, prim. B.S.) bi­ti ure­đe­ni i sa­ču­va­ni od pro­pa­da­nja i ja se iskre­no na­dam da će ta­ko i bi­ti. Jo­le je, zna se, ostao upam­ćen za sva vre­me­na sa­mim tim što je u pje­smu do­spio, ali je sra­mo­ta da se za­pu­sti i za­bo­ra­vu pre­pu­sti nje­go­vo vječ­no po­či­va­lo.
U Ni­šu nam to ni­ko zva­nič­no ni­je po­tvr­dio, ali smo ne­zva­nič­no sa­zna­li da dr­ža­va za­i­sta pri­pre­ma akt ko­jim će spo­me­nik Jo­la Pi­le­ti­ća i još ne­ko­li­ko slič­nih spo­men-obi­ljež­ja na sta­rom ni­škom gro­blju sta­vi­ti pod svo­ju za­šti­tu i ubu­du­će o nji­ma vo­di­ti ra­ču­na kao o zna­čaj­nim i va­žnim kul­tur­no-is­to­ri­skim do­bri­ma.
Bu­do Si­mo­no­vić


Ni­je vi­dio or­la nad Lov­će­nom

– Vi­di­te li, Cr­no­gor­ci, ono­ga or­la što le­ti od Lov­će­na? – upi­tao u ne­koj pri­li­ci knjaz Ni­ko­la gla­va­re oku­plje­ne oko nje­ga is­pred dvor­ca na Ce­ti­nju.
Svi grak­nu­li u glas da vi­de or­la, sa­mo Jo­le Pi­le­tić od­go­vo­ri da ga ne vi­di, uvi­đa­ju­ći da ih pa­ko­sni i na­zlo­br­zi go­spo­dar sa­mo ku­ša i pro­vje­ra­va ko­li­ko su mu po­ni­zno oda­ni.
– Ti, Jo­le, va­zda ne­što u stra­nu gle­daš – brec­nuo su­jet­ni, mla­di vla­dar na sta­rog, pre­ka­lje­nog rat­ni­ka i pa­me­ta­ra.
– Ni­je zlo, go­spo­da­re, što ga ja ne vi­dim, no je zlo što ga ovi dru­gi vi­de, jer ko vi­di ono što ne vi­di i la­že za aj­tar dru­go­ga, či­ni zlo i se­bi i ono­me za či­ji aj­tar la­že – od­bru­sio mu Jo­le Pi­le­tić.


Đe­va­ni­no ju­na­štvo

U jed­nom ju­ri­šu na Tur­ke ko­ji su ne­gdje pred kraj 18. vi­je­ka po­ku­ša­va­li da pro­va­le u ma­na­stir Ostrog, te­ško je ra­njen je­dan od bra­ni­la­ca, sta­si­ti i hra­bri Pi­per Ili­ja Pi­le­tić. Đe­va­na Ko­stić, lje­po­ti­ca iz Žu­pe nik­šić­ke, ko­ja se za­te­kla u op­sa­di­ra­nom sve­ti­li­štu, pri­tr­ča­la je i po­vu­kla ra­nje­ni­ka u za­klon, ski­nu­la ma­ra­mu i pre­vi­la mu ra­nu.
– Va­la, đe­voj­ko, ka­ko te je sud­bi­na da­nas do­ni­je­la da mi spa­siš ži­vot, rad bih bio da nas ta sud­bi­na za vječ­nost ve­že – re­kao je Ili­ja kad je boj uspje­šno svr­šen i Tur­ci otje­ra­ni od Ostro­ga...
Ona pri­sta­la i uda­la se za Ili­ju. Ro­di­la mu se­dam si­no­va od ko­jih su pe­to­ri­ca pa­li u bo­je­vi­ma sa Tur­ci­ma. Kad joj je po­gi­nuo naj­sta­ri­ji sin To­ko i kad su ga do­ni­je­li mr­tvog ku­ći, maj­ka Đe­va­na ni­je da­la da se za njim ku­ka i le­le­če, jer je upra­vo te no­ći bi­la ro­di­la naj­mla­đeg si­na Jo­la, ko­ji će ka­sni­je sta­sa­ti u jed­nog od naj­ču­ve­ni­jih cr­no­gor­skih ju­na­ka.


Ne tre­ba Sr­be uči­ti ju­na­štvu

– Da ne­ćeš, Jo­le, Sr­bi­ju da učiš ju­na­štvu? – upi­tao po­dru­glji­vo knjaz Ni­ko­la Jo­la Pi­le­ti­ća kad mu je, na­kon su­ko­ba sa njim, za­tra­žio pa­soš i do­zvo­lu da se­li iz Cr­ne Go­re:
– Njoj ta­kav na­uk ne tre­ba, ima­la se, fa­la bo­gu, đe toj ra­bo­ti na­u­či­ti, no idem ta­mo da mir­no ži­vim i umrem: me­ni će bi­ti bo­lje, a te­bi i tvo­ji­jem sku­to­no­ša­ma lak­še – od­go­vo­rio sta­ri i ozlo­je­đe­ni ser­dar i za­u­vi­jek okre­nuo le­đa i go­spo­da­ru i Cr­noj Go­ri.